Ideja mnogo, vremena malo

Nikada nisam bio talenat za pisanje. Na stranu to što dolazim iz mešovitog braka, pa mi je u krvi da brljavim sa srpskim jezikom, a pogotovo sa književnosti. Mučio sam muku sa tadašnjim srpsko-hrvatskim jezikom i književnošću čitavo školovanje, od prvog razreda osnovne, pa bogami skoro do pred kraj fakulteta.

Neki vikend kod roditelja u Kuli, u pola noći, što bi se reklo gluvo doba, dobio sam inspiraciju da pišem. Probudio sam se, dohvatio papir i počeo da pišem. I tako je sve krenulo.

Taj tekst je dugo stojao u nekoj fijoci. U medjuvremenu sam završio fakultet i počeo da se selim. Kako me je služba vodila od grada do grada, tako se i taj papir provlačio od Kule, do Beograda, do Tivta, Herceg Novog, malo do Kraljeva i Vranja, i konačno nazad do Beograda. Tek neke 2009./10. je konačno izašao na videlo na konkursu “Srbija je najlepša”. I ne samo izašao, nego i pobedio kao najlepši tekst o nekom mestu u Srbiji.

Svako ko je pročitao me je ubeđivao kako imam talenta za pisanje, samo je moja draga prijateljica Saška sumnjala da sam to baš ja napisao. Ali eto, jesam…i ostade taj talenat do dana današnjeg.

I tako je nastao ovaj blog…

Neki od prvih tekstova koji su ugledali svetlost dana, a da su napisani “iz ruke” su bili o doživljajima iz Grčke. Išli smo na more sa žena i ja, sa decom. A priključili su nam se njeni roditelji. Takvo jedno letovanje i ne može da ne prođe bez gomile smehotresnih događaja. Takmičenje u merenju pritiska je samo jedno od njih. Postovi koje sam objavljivao su beležili na hiljade lajkova, ljudi su počeli da me dodaju na fejsu i da me pitaju za savet gde da letuju. A ja sam samo želeo da uživam u moru i krofnama. 

Kad mi se javila jedna novinarka iz “Zdravo Pančevo”, napravili smo intervju, koji su posle preneli svi mediji i tako je moja želja za krofnama postala “poznata”. Ona me je nagovarala da počnem da pišem knjigu, pomoći će mi. Ali su više sile imale drugačiju nameru. Nekome je zasmetalo to što se dopisuje sa mnom, iako se nikada i nismo upoznali. Meni je od nje trebalo samo mentorstvo, a njoj intervju. Na kraju je ona dobila svoj intervju, a od želje da napišem knjigu, ostala je prazna polica. I tako sam ja završio sa ovim blogom. Nikada se više nismo dopisivali.

U medjuvremenu sam počeo da pišem, i tekstovi su se nizali. Neki su videli svetlost dana i bili pročitani, a neki nisu. Došlo je i njihovo vreme. Tek će te čitati o tome.