Moj rodni grad – Kula
Rođen u rivalskom gradu, detinjstvo i sve ono najlepše proveo kod roditelja u Kuli, u “šestoj” ulici…
Ko je pravi Kuljanin zna da ulice odavno ne nose svoje nazive, odavno imaju ona jedinstvena imena pa tako i novo ime za “Titovu” je glavna ali kao da to neko i zna. I svi znaju da će Lenjinova uvek biti njegova ulica, i da s’ one strane kanala ulice odavno nemaju imena nego se zovu po nekim svojim specifičnostima i po tome što je ljudima uvek bilo lakše da ih pamte po brojevima pa tako ja i živim u “šestoj” ili ti Jakova Ignjatovića, dok moj jako dobar prijatelj živi baš u onoj “sedmoj” ili ti Cvećarskoj što ustvari nosi ime našeg istaknutog nobelovca. Kao da je to u toj ulici nekome uopšte i bitno. Ulica naše poznate divizije što je bila još onomad angažovana na Sremskom frontu, svi je znaju kao “školska” jer se baš u njoj nalazi ista ona škola, što deca iz donjeg grada idu da završe niže škole.
Druga ili peta?
I nikad nisam mogao da razlikujem ulice Petefi Šandora i Petra Drapšina. Ih, samo da mi je znati koja je koja?! Zašto lepo ne kažu “druga” i “peta”. A tek one ulice preko kanala. Ju! Pa što tek njih ne znadem! Jedino što znam da je ona baš prva ulica pored kanala, ulica Žarka Zrenjanina i to je valda jedina ulica koju još neko i zna po njenom pravom imenu. A sa ove naše strane, ta ulica do kanala je odavno izgubila svoje ime, pa sad kad bi i napisao nekome pismo sa adresom “Ive Lole Ribara 67” jedino neki poštar koji baš i nije iz Kule možda bi je i našao, a ovi naši domaći, što vikendom igraju fudbal na “jarošu”, ma nema šanse. Ali to nije zato što ta ulica nema svoju parnu stranu ili možda neparnu, nego zato što je odavno tako niko ne zove.
I znam da ima negde u Kuli ulica koja se zove po tvorcu našeg pisma, Vuku Karadžiću i mislim da otprilike i znam gde je ali nisam baš siguran. Tako da ako i dođete u Kulu nekad i naletite na mene, nemojte tražiti da vam baš ja budem vodič.
Vreme popova…ili lopova?
E sad, otkako su prošli svi ovi silni moderni ratovi i otkako je odavno prošlo vreme topova (i došlo vreme…) izgradila se Kula dosta, i to baš! Ne može to niko da kaže da nije tako. I znadem ja sada, da gore “na bregu” ima dosta novih ulica. Ali isto tako znadem i da se izgubim u njima. Znam jedino ovu što vodi od semafora do “istre” pa kod groblja produžiš pravo, ali nisam siguran kako se ona zove. E da, baba mi živi baš u ovoj novoj ulici, mislim stara je ulica sa novim imenom, Glavna kako su rekli u pošti pre par godina, ali ona živi skroz gore kod “benziske”. Mada ne znam zašto je to gore, kad nije nikako gore “na bregu” a još je manje gore negde iznad mene. Možda bi pravilnije bilo da kažemo na jugu Kule, ali ona živi u onom delu što je tek nedavno dobio izlaz na “benzisku” jer je nekom skorojeviću bilo teško da vozi kola 300m kako bi izašao iz te garave ulice, ili ti ćorsokaka. Eto ti ga sada! I sasvim sigurno znam da je policija odavno pustila u saobraćaj i onu jedinu jednosmernu ulicu kod Doma zdravlja, mada je ona bila simbol polaganja vozačkog ispita u Kuli. Nije se desilo ko je položio vozački a da nije prošao kroz tu ulicu, ali eto i ona nije više bastion jednosmerstva pa sad i kad u nju skrećeš moraš da paziš hoće li te neki “prijatelj” druga policajca zakačiti. E da, a da ne pričam o svim onim silnim jedinicama koje su branile i odbranile ovu našu, sada već preveliku zemlju u drugom svetskom ratu, ali su nekako zaboravljene, svoj mir našle u Crnogorskom kraju…pa tako imamo Ličku i Dalmatinsku ulicu a ima i nekih značajnih datuma iz naše istorije koji se odavno ne slave ali nisu zaboravljeni jer žive baš u tom delu Kule, pa kad prođete ulicom 4.jula nemojte pomisliti na Toma Kruza već na početak bune na dahije i drugi svetski rat.
Potraga za Kalvarijom
Vršnjaci iz mog kraja se sećaju kada smo ono letnje nedeljno popodne, davne 1992-93, krenuli prvi put u jednu pravu malu avanturu, u potragu za tom famoznom “kalvarijom” i njihovom fudbalskom ekipom, jer je ekipa sa “ciglane” pala još prethodni vikend na domaćem terenu (jarošu). A taj dan na Kalvariji, sećam se dobro tog dana. Izgubili smo. Ali samo zato što je teren bio prašnjav pa i nisi mogao da vidiš gde šutiraš kad golman napravi dimnu zavesu ispred gola. Ali smo im se pošteno odužili već naredni vikend na opet našem terenu “iza pruge” gde smo ovaj put pozvali i starije u pomoć. Ali nisu ni oni bili stariji, tek godinu-dve, ali da se zna. Ali nije samo detinjstvo bilo lepo. Bilo je tu svega i svačega. Ali nažalost neki od nas i nisu više među nama. Neki zato što je neko od gore tako rekao, a neki zato što su oni tako hteli.
Ese i “krečana”
Kad smo već stasali da sami možemo da idemo na kanal na kupanje, “Eseovo” mesto i “krečana” su postali premali za nas, pa smo se na potezu od “krečane” do “Esea” stalno smenjivali i tražili neko novo mesto kako bi se igrali “vije” pod vodom. I sećam se ko danas, onaj mali Bublić iz druge i onaj mali Gajić, što eto, nije više među nama, bili su neprikosnoveni. A bila je tu i starija garda, Sale i Triva, i sa njima nismo smeli da igramo, ili jesmo ali nismo imali puno šanse. A danas, gotovo da i niko ne ide na kupanje na ova mesta. Odavno su zapuštena, a i kanal nije ono što je nekad bio. Sada je bez sve one silne trske i nekako ogoljen. Nije to to. Jednostavno se vidi da fale te generacije ’78/’82 kako bi “podigle” dno ili “skočile na noge” kad god bi mogle jer na glavu, neee! Oduvek se pričalo kako ima na dnu ramova od bicikla i samo najhrabriji su se odvažili da testiraju taj mit.
Eh Kulo moja, odavno si ti izgubila onaj sjaj što si imala. Sve su to dođoši napravili…
Post scriptum
Pisao bih vam još, ali nekako mi se spava. A kad naletim kući za pravoslavni uskrs, možda se i vidim sa nekim iz generacije, pa se možda i prisetimo starih dana, pa će ondak eto, biti još stvari za reći svima koji nikad zaista nisu bili deo Kule.
Post post scriptum
Ko ovaj tekst lično shvati, a ne kao šalu, neka mu duplo naplate godišnju rentu na novom groblju! Ah da, da ne zaboravimo i to. Jeste li znali da je Kula možda i jedina varoš u Srbiji, ili je bar bila do nedavno, koja ima novu kapelu na starom groblju i staru kapelu na novom groblju?!
Tekst je nastao davne 2000 i neke godine. Svaka slučajnost sa stvarnim događajima i likovima je namerna. Tekst je posvećen svima njima i svima koji svoje detinjstvo provode kao mi.
Bravo.