Kultura i tradicija istočne Srbije

Kada pomislite na istočnu Srbiju, šta vam prvo pomislite? Koliko dobro poznajete mitove, legende i kulturne karakteristike ovog kraja? U nastavku teksta ćemo odgovoriti na ova pitanja. Cilj nam je da razbijemo zablude vezane za vlašku magiju i upoznamo vas sa nekim od legendi istočne Srbije.

Granice i istorija istočne Srbije 

Dunav čini veliki deo prirodne granice ovog regiona, preko kojeg se istočna Srbija graniči na severu sa Rumunijom i na istoku sa Bugarskom. Istočna Srbija je region koji se karakteriše kombinacijom planinskih, plodnih i urbanih predela. Zanimljiva činjenica je da skoro 40% istočne Srbije prekriveno šumama, dok ostatak pripada obradivim površinama, bogatim voćnjacima i vinogradima.

Kada je u pitanju administrativni deo, istočna Srbija se u najvećem broju slučajeva združava sa južnim delom Srbije, pogotovo kada je u pitanju statistika, opštine, ali i prirodne lepote.

Iz istorijske perspektive, region se ponosi Lepenskim virom, megalitskim i neolitskim nalazištem rasprostranjenim na sedam lokacija.

Ovaj deo Srbije je takođe poznat kao i rudarski centar, sa Borom kao glavnim mestom. Osim rudnika bakra u Boru, postoji i rudnik bakra i plemenitih metala u Majdanpeku. Glavni gradovi i mesta koja bi trebalo posetiti ili koja se nalaze na putu uključuju Zaječar, Negotin, Bor, Majdanpek i Kladovo.

Istočna Srbija je dom brojnim zaštićenim dobrima i lokalitetima, među kojima se izdvajaju Park prirode Stara planina i Nacionalni park “Đerdap”. Ovde možete sresti statue poput kralja Decebala i posetiti znamenitosti poput Morače, Tekije i neizostavne tvrđave Golubački grad. Područje karakteriše kontinentalna klima sa izuzetno nepovoljnim rasporedom padavina koji najviše utiče na poljoprivredu.

Jedinstvenost kulture i tradicije istočne Srbije

Pre nego što se započne bilo kakvo istraživanje, neophodno je razumeti narod, tradiciju i kulturno nasleđe istočne Srbije. Tokom našeg malog istraživanja shvatili smo da često nismo sasvim upućeni u sve detalje koji čine istok Srbije jedinstvenim, te se može lako naići na niz nepreciznosti ili pogrešno interpretiranih priča. Kako bismo sprečili bilo kakve buduće predrasude, ovom prilikom ćemo vam prikazati demografski, gastronomski i kulturni profil ovog regiona.

Različiti narodi istočne Srbije

Najnoviji podaci pokazuju da je u istočnim i jugoistočnim delovima Srbije, svoj dom našlo preko milion i po ljudi. Iako su Srbi predstavljaju većinu, prava lepota ovog regiona leži u raznovrsnosti naroda, jezika i tradicija koje deli. Na tlu istočne Srbije žive Romi, Bugari, Rumuni, kao i Vlasi, koji u određenim oblastima čine većinsko stanovništvo. Posebno se ističe mističnost istoka zemlje, koja se često povezuje s Vlasima i njihovim kulturnim nasleđem. Postoje mnoge poluistine i neopravdane etikete vezane za ovaj narod, koje je potrebno odbaciti. Koliko zapravo znate o Vlasima?

Vlasi, taj mističan narod: Ko su oni zapravo? 

Vlasi su etnička zajednica poznata po svom jeziku, kulturi i običajima, nastanjena ne samo na istoku, već i na severoistoku naše zemlje. Većinski deo vlaškog stanovništva danas živi u Borskom, Zaječarskom, Pomoravskom i Braničevskom okrugu, gde su sačuvali svoje korene i s ponosom ih njeguju. Vlaška zajednica se sastoji od različitih etničkih grupa, uključujući Ungurjane u zapadnijim delovima i Bufane iz Majdanpeka. Vlasi su bilingvalna zajednica koja koristi srpski i vlaški jezik. Vlaški jezik, sa najvećim brojem govornika u Negotinu, pripada istočno-romanskim jezicima i zbog svoje jedinstvenosti zaslužuje status maternjeg jezika. U Petrovcu na Mlavi nalazi se Vlaški nacionalni savet, koji ima za cilj da očuva, afirmiše i promoviše kulturu, jezik i tradiciju svoje zajednice. Sigurno ste čuli za vlašku magiju, ali da li su priče koje znate istinite ili su samo mitovi, istražimo zajedno.

Vlaška magija

Iako pripadaju pravoslavnoj veri, Vlasi su u svoje rituale integrisali elemente paleobalkanske, prehrišćanske i indoevropske tradicije. Da bismo preciznije predstavili koji su to običaje i šta vlaška magija zapravo obuhvata, konsultovali smo etnologa Aleksandra Repedžića. Nismo mogli pronaći boljeg stručnjaka, s obzirom na to da on poseduje obimno iskustvo u istraživanju kulture istočne Srbije. Evo šta on kaže o vlaškoj magiji:

“Vlaška magija je drevna praksa vračanja koja se prenosi s generacije na generaciju. Koriste se dugačke lirske bajalice koje treba tiho izgovarati kako bi bile efikasne; u ovim ritualima koristi se voda, med, so, bosiljak, ljuta paprika, crveni konac, kamenčići mermera, beli luk, odnosno predmeti koji su široko dostupni i nalaze se u svakom domaćinstvu. Vlaška magija deluje autosugestivno i, ako bih trebao na jednostavan način objasniti široj publici šta i ko su vračare, rekao bih da su to, u suštini, seoski psiholozi koji mogu pružiti podršku unutar svoje zajednice.”

Tradicije istočne Srbije

Pojmovi kao što su strndžanje i crna svadba postali su poznati široj javnosti uglavnom kroz uticaj medija i pop kulture, a naročito filmske industrije. Rituali povezani sa promiskuitetnim ponašanjima, kultom smrti i magijskim obredima posebno privlače veliku pažnju. Nije iznenađujuće ako su vam ovi pojmovi bar delimično poznati, iako su informacije koje se najčešće čuju o njima često neprecizne ili izokrenute. Repedžić nam daje drugačiju perspektivu:

“U novinama, strndžanje je opisano kao izuzetno bizarni seksualni običaj gde Vlasi pod maskama praktikuju orgije, uključujući i incest, što je tabu u vlaškoj kulturi. Ovakva percepcija “promiskuitetnih Vlaha” potiče iz početka 20. veka, zahvaljujući etnologu Tihomiru Đorđeviću, koji je tvrdio da je veliki broj Vlaha bio zaražen sifilisom i da su sami po sebi veoma promiskuitetni. To je dovelo do stvaranja etnološkog mita i stereotipa, slično kao u slučaju vlaške magije.”

Repedžić navodi dalje da ne smemo zanemariti da je u jednom momentu tokom 19. i početkom 20. veka kreiran mit o “plemenitom divljaku”, koji je identifikovan među Vlasima. On kaže da i retki etnolozi koji se bave ovom temom ili ne poznaju jezik ili ga ne razumeju dovoljno, a to je upravo ključno za pravo shvatanje kulture i naroda, stoga se često stvara pogrešna slika o ovom narodu. Repedžić kaže da “strndžanje” kao termin uopšte i ne postoji u vlaškom jeziku, već da taj termin izveden iz reči “strns” – zategnut, sugerišući međusobno zatezanje ili stezanje. Repedžić posebno ističe da slični običaji postoje i kod drugih balkanskih naroda, samo pod različitim nazivima, kao što su “drpanje” u Lici ili “gonjanje” u Dalmatinskoj zagori, ali da oni ne dobijaju istu pažnju javnosti. S druge strane, mnogi pokladni običaji uključuju simbolični seks radi obezbeđivanja plodnosti, što je takođe pogrešno interpretirano kao strndžanje.